Meša Selimović (1910-1982) je bio istaknuti srpski i jugoslovenski pisac koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Ubrojen je među 100 najznamenitijih Srba. Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli (FBiH). U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodno-oslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju.
Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član “Agitprop-a” za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao: profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“.
Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
U svojoj knjizi “Prijatelji”, Dobrica Ćosić na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976.
Selimović piše: -“Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpsko-hrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti – Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom”.
Njegovi bliži preci su iz Bileće, a poreklom su iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujovića.
U nastavku pročitajte “top 10” njegovih zapisanih mudrosti!
* Nijedan čovek nije dovoljno pametan!
* Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.
* Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja.
* Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu meru, svoju i tuđu? Gubitak je što je ta mera sitna, a dobitak što ne tražimo više.
* Ja sam mali čovek koji je zaboravio da je mali. Uvredio sam ih što se usuđujem da mislim.
* San je ono što se želi, a život je buđenje.
* Mlade devojke zamišljaju život i veruju rečima. Starice se boje smrti i s uzdahom slušaju o raju.
* Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.
* Lepo je ovo osećanje ponosa, brani nas od kajanja.
* Nije čovek ono što misli, već ono što čini.
Komentari
Radio Bambi se ograđuje od komentara. Oni su stav i lično mišljenje čitalaca (slušalaca) i ne odražavaju stavove naše redakcije!