Na današnji dan pre 20 godina, uličnim demonstracijama u centru Beograda smenjen je režim tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Socijalističke Partije Srbije (SPS) Slobodana Miloševića. Različite su procene koliko se ljudi okupilo 5. oktobra 2000. godine, ali se smatra da je to jedno od najmasovnijih okupljanja građana u srpskoj prestonici.
Protest je organizovan pošto je izborna komisija osporila pobedu kandidata “DOS-a” (koalicije 18 opozicionih stranaka) i lidera “DSS-a” Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SRJ, održanim 24. septembra 2000. godine. Za centralno mesto protesta određen je prostor ispred Doma Narodne skupštine. Lideri “DOS-a” insistirali su da je Koštunica već u prvom izbornom krugu pobedio Miloševića, dok je Izborna komisija saopštila da je Koštunica osvojio 49 odsto glasova, zbog čega je najavljen naredni krug glasanja.
Prvaci “DOS-a” su to odbacili, pa je usledio poziv građanima na proteste, kao i na generalni štrajk koji je kulminirao protestom rudara u Kolubari.
Paralelno s predsedničkim izborima tog septembra 2000. godine održani su i izbori za tadašnju Saveznu Skupštinu i Skupštinu Vojvodine i na svima je nadmoćno pobedio “DOS”.
5. oktobra 2000. godine u srpsku prestonicu su organizovano došli i građani iz unutrašnjosti koji su podržavali tadašnji “DOS”. Iako je policija nastojala da nekako zaustavi ili omete kolone koje su se uputile ka Beogradu, sve su blokade na kraju bile probijene. Prvi su policijski kordon probili Čačani predvođeni liderom “Nove Srbije” Velimirom Veljom Ilićem. Čačani su prepreke od kamiona izgurali sa magistrale i nastavili put Beograda. Za njima su stigli i Kraljevčani, kao i stanovnici svih delova zapadne Srbije.
Poput barikada na Ibarskoj magistrali, slično su prošle i policijske prepreke kod Batajnice koje su trebale da zaustave protestante iz Vojvodine.
Zanimljivo je da su Nišlije, odnosno istočna i južna Srbija imali najlakši put do Beograda pošto je policija kod Bubanj potoka blokirala samo jednu traku auto-puta.
Demonstranti su se već u jutarnjim časovima počeli okupljati u centru Beograda, ispred Savezne skupštine, a već oko podneva dogodili su se prvi incidenti. Policajci su pokušali da uhapse jednog mladića sa zastavom “Otpora” koji se provukao iza policijskog kordona da bi to iskoristila masa i jurnula ka vratima Skupštine. Policajci su bacili suzavac u masu i krenuli pendrecima da teraju okupljene demonstrante. Ipak, nepunih pola sata kasnije demonstranti su se vratili ispred Skupštine.
Slobodanu Miloševiću je dat ultimatum da se povuče do 15 časova, a kada je prošao taj rok, ni lideri “DOS-a” više nisu mogli da kontrolišu nepreglednu masu ljudi.
Beograd nikada nije video toliko demonstranata.
Bez obzira na to, policija oko 15:30h ispaljuje nekoliko suzavaca na okupljene ispred Skupštine i nastaje stampedo. Demonstranti se nakon sat vremena vraćaju pred Skupštinu. Policajci su se tada povukli u Skupštinu, što je bio signal masi da upadne u zgradu. Nastaje opšti haos. Demonstranti pale desno krilo Skupštine, razbijaju vrata, prozore, odnose stolove, fotelje, stolice…
Paralelno je u više naleta došlo do napada i na zgradu “RTS-a”, gde je zapaljeno prizemlje, a požar se proširio i na sprat. To popodne ispred zgrade “RTS-a” biće upamćeno i po dolasku bageriste Ljubisava Đokića Džoa, koji se pridružio demonstrantima uletevši bagerom u prizemlje zgrade u Takovskoj i tako postao jedan od simbola “Petog oktobra”. Policija je pružala daleko manji otpor ispred “RTS-a”, nego ispred Skupštine, tako da je ubrzo masa ušla u zgradu televizije. U opštem metežu najviše batina dobili su zaposleni, pre svih novinari. Najgore je prošao tadašnji direktor “RTS-a” Dragoljib Milanović, koji je oboren na zemlju i besomučno udaran.
Do platoa između Skupštine i zgrade Televizije i Pošte pristigao je i konvoj oklopnih vozila, u kojima su bili pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) Službe državne bezbednosti, ali oni nisu intervenisali jer su postigli ‘određene dogovore’ sa novim režimom. Jedan od najintrigantnijih sastanaka dogodio se veče uoči protesta, kada su se sastali budući premijer Zoran Đinđić i bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija. Đinđić nikada nije želeo da govori o tom susretu, ali postoje saznanja da je postigao dogovor da se JSO neće mešati, a da će se Đinđić založiti da Legija i njegova ekipa ostanu nedodirljivi. Dogovor je kasnije očigledno ‘pao u vodu’, jer su atentat na Đinđića izvršili upravo pripadnici JSO.
Nije se mešala ni vojska, iako je to Milošević više puta tražio, a postoje saznanja da je poslušnost odbijena i od dela policije.
Protiv demonstranata 5. oktobra borio se samo deo policije do određenog trenutka kada su i oni odustali, dok je podrška vojske izostala. Tadašnji komandant Beogradskog korpusa Božidar Delić nije imao sluha za pozive za pomoć ministra policije Vlajka Stojiljkovića. Članovi Generalštaba bili su protiv angažovanja vojske jer su smatrali da to vodi u krvoproliće.
Nažalost, nije moglo da prođe bez žrtava. Tako je u opštem metežu poginula Jasmina Milošević iz Miloševca pošto je sa prikolice pala pod točkove kamiona na uglu Durmitorske i Kneza Miloša, dok je od srčanog udara preminuo Momčilo Stakić iz Krupnja. U demonstracijama je povređeno 65 ljudi.
Decembra iste godine usledili su vanredni republički izbori, na kojima je “DOS” osvojio gotovo dve trećine glasova. Od svih lidera “DOS-a” u politici su još uvek opstali Velimir Ilić, Rasim Ljajić, Nenad Čanak i Čedomir Jovanović. Ostali su se poraženi na izborima ili osramoćeni zbog (ne)dela u javnom životu i malverzacija, povukli iz politike.
Nekoliko meseci nakon pada sa vlasti, Milošević je uhapšen, a 28. juna 2001. godine, na Vidovdan, pod pritiskom zapadnih diplomata, izručen je haškom sudu. Milošević je bio prvi šef države u istoriji koji je izveden pred međunarodni sud za ratne zločine. Odbio je priznati autoritet suda, što je, uz njegove zdravstvene probleme, proces započet 12.02.2002. godine, oteglo na nekoliko godina. Tužilaštvu je trebalo dve godine da iznese optužnicu, a proces je izazvao veliko zanimanje, ali i kontroverze u javnosti bivše Jugoslavije. Slobodan Milošević je rođen u Požarevcu 20. avgusta 1941. godine, a preminuo je u haškom kazamatu 11. marta 2006. godine.
U prvom prilogu ispod teksta poslušajte poslednje javno obraćanje Slobodana Miloševića građanima Srbije, a u drugom prilogu pogledajte dokumentarni film o dešavanjima 5. oktobra 2.000. godine.
Pridružite nam se i na Viberu. Pozovite i vaše kontakte sa Vibera da nam se pridruže.
RADIO BAMBI – VIBER GRUPA
Komentari
Radio Bambi se ograđuje od komentara. Oni su stav i lično mišljenje čitalaca (slušalaca) i ne odražavaju stavove naše redakcije!