Radio Bambi

Smoluća, ostalo je samo ime!

Ratne 1992. godine osamnaestogodišnji Saša Cvjetinović iz Smoluće bio je u okruženju sa sunarodncima puna četiri meseca, a usled povrede od nagazne mine, koja mu je otkinula koleno, bilo je potrebno da mu amputiraju nogu – i to je učinjeno naživo?! -“Bez ikakvih lekova, anestezije ili skalpela – amputacija je obavljena običnim noževima, testerom za željezo…“, – priča Cvjetinović, prisećajući se tih dana i proboja vojske Republike Srpske 29. na 30. avgust 1992. godine.

Svedoci navode da je period od četiri meseca bio vreme velikog zla, vreme kada su se žene porađale ispod drveća, deca nisu imala ni hrane, ni odeće, a stariji i bolesni – lekova.

-“Četiri meseca života u Smolući, Potpeći i Tinji za Srbe koji su naseljavali ova mesta, kao i za one koji su utočište iz Tuzle i Lukavca našli tu, bio je život u kocentracionom logoru. Našli su se u okruženju neprijateljskih snaga“, – seća se Saša.

Za više od sedam hiljada ljudi za sve to vreme maltene se nije ni znalo, nisu imali ničiju pomoć ni podršku.

-“Ljude su operisali naživo, vadili im creva, a posle su umirali, jer nisu imali mogućnost da dobiju infuziju ili krv…Žene su se porađale u najtežim mukama, ljudi su umirali zbog najbezazlenijih rana“, – kaže Saša Cvjetinović.

Za zločine nad stanovništvom ovog kraja nikada niko nije odgovarao. Ovaj, kako kažu preživeli, genocid, počinjen nad njima, svi ignorišu. Vlado Todorović, komandant odbrane ovih sela, kaže da su dani u ovim selima te 1992. godine bili dani u kojima se narod herojski branio sve dok nije ponestalo municije.

-“Nismo mogli ni pomisliti da će dojučerašnje komšije, sa kojima smo delili sve, zverski nasrnuti na nas, da će svakodnevno bombardovati i svakodnevno napadati. Svaki dan imali smo ili ranjenog ili mrtvog čoveka“, – priča Vlado i podseća da je više od 200 ljudi ostalo ranjeno – a branili su gole živote i svoju nejač. Todorović, među svojim saborcima poznat kao “Vlado major”, ističe da – i nakon 21 godine – nekadašnje komšije ispoljavaju mržnju prema njima.

“Srpske grobove ruše, krstove lome, u Smolući je popaljeno sve. Tamo više nema ništa. Od grobova naših predaka do kuća, šuma koje su sasečene, a ono drveće koje je u toku dvadest godina naraslo seku svakodnveno“, – priča Todorvić i ističe da ništa nije preduzeto o tom pitanju.

Ljudi iz naselja Tinja, Potpeć i Smoluća, koji su bili u okruženju, izašli su iz obruča zahvaljujući Gardi “Panteri“ – na čijem čelu je bio Ljubiša Savić – Mauzer, te ozrenskim i semberskim jedinicama koje su pristigle i oslobodile ih. Predsednik Udruženja građana Smoluće Mirko Trifković rekao je da je u četiri meseca u okruženju poginulo 68 vojnika i civila, a 161 ranjen u neprekidnim napadima iz Tuzle, Lukavca i Srebrenika. Više od 7.000 građana bilo je izloženo “genocidnoj nameri“ neprijatelja, jer ljudi u okruženju su živeli u nenormalnim uslovima – bez vode, hrane, lekova, struje.

-“Neshvatljivo je danas da ove ljude, koji su se borili za goli život, u Tužilaštvu BiH pokušavaju da okrive za ratne zločine, a po svemu što se događalo postojala je namera da se Srbi tamo unište”, – navodi Trifković.

U Smoluću se do danas skoro niko nije vratio, a od predratnih 900 srpskih kuća popravljene su samo dve. Vratilo se nekoliko staraca koji su rešili da tamo okončaju svoje živote. Donaciju za povratak, iako su tražili, nikada nisu dobili. Nekadašnji žitelji Smoluće, Potpeći i Tinje neće odustati od svoje dedovine, a pravdu će, ako je ne nađu u BiH, tražiti u evropskim sudovima.

Preživeli stanovnici Smoluće, Tinje i Potpeći danas, uglavnom, žive u Bijeljini, Ugljeviku i Loparama.

RTV BN / BAMBI

Komentari

Radio Bambi se ograđuje od komentara. Oni su stav i lično mišljenje čitalaca (slušalaca) i ne odražavaju stavove naše redakcije!